Kажу да је све почело спонтано, са свега четири оркестра, и да нико ни у најсмјелијој машти није могао замислити у што ће се све претворити. Можда једино велики пјесник Бранко Радичевић...

М.Ј. | Бљесак.инфо / Варошица трубе и крајпуташа

Не знам би ли се од свих који су чули за Гучу могао наћи и један промил оних до чијих је ушију то име дошло мимо труба и Драгачевског сабора, на којем се сваке године окупе стотине тисућа људи, и то не само из Србије већ са цијелог Балкана, а и из многих других држава. То, међутим, траје само један викенд у коловозу, а што чинити кад у Гучу „залуташ“ мимо тог викенда?

По томе колико се Гуча веже за трубу, испало би да се ништа друго нема виђети. Не, ни изблиза није тако, а број 1 су свакако разни споменици, којих на овом подручју има неколико десетина, свугђе, и у најмањем селу, па се након обиласка стјече дојам да се овдашњи људи кроз повијест и нису бавили ничим другим него су свирали трубу, па онда, да се мало одморе од тога, подизали буне и ратове након којих су на све стране ницали споменици. Онда, након што жаловање заврши, опет трубу у руке...

Гуча је по посљедњем попису, 2011. године, имала свега 1755 становника, док их је девет година прије било 2022, што говори да је и овђе присутан тренд исељавања. Чудно је то: варошица с толико славе на плећима као да се не труди искористити је за политички напредак. Тешко је не закључити тако кад се зна да је Гуча до 1955. године била сједиште среза, да би тада била сведена на опћину, а седам година касније им је и то докинуто па су припојени опћини Лучани. У Гучи ћу виђети и недавно обновљену зграду „Старог начелства“, како овђе зову лијепо здање у којем се некад налазило сједиште среза и опћине. Вјетар се данас испред зграде игра плавичастом заставом опћине Лучани, а у згради ради само опћинска испостава.

Почињем од Пухова, села у којем се налази заједничко спомен-обиљежје свим погинулим од 1912. до 1945. године. Има облик лире, инструмента, дакако, не некадашње талијанске монете, с тим да се на боковима налази још једна, само „препилана“ попола. Украј споменичког простора стоји биста Ранка Тајсића (1843.-1903.), народног трибуна, сељака из Гуче који се, као један од малобројних писмених у своје доба, рано заинтересирао за социјалну правду и права сељака и земљорадника, да би на крају прешао пут од сеоског кнеза до народног заступника, увијек остајући вјеран идејама које су га одвеле у тај свијет. Срби овакве људе забораве, виђех то на још много примјера, али их се онда у неко доба ипак сјете и на неки начин им, често управо подизањем споменика, покушају вратити дуг и учинити их бесмртним. У Тајсићевом случају сјетили су се тек 2011. године, кад му је откривен овај споменик.

          Сљедећа станица ми је Тијање, камо сам кренуо виђети једну од старијих цркава у драгачевском крају, али ћу у неко доба само нагло закочити, а разлог је доиста прекрасан крајпуташ, каквих се ријетко нађе и другђе по Србији. Разлога за то је више, а први је што споменик није сив, као што су у већини „обојени“ надгробни споменици, већ бијел, с рубовима око натписа обојеним с једне стране златном бојом, а с друге стране у јаркоплаво. Друго по чему је споменик посебан јесте то што је с једне стране натпис о погибији Милутина Поповића, страдалог 1915. године у 55. години у борби против Аустријанаца, а с друге стране натпис о погибији његовог сина Стевана, који је главу такођер изгубио против Аустријанаца, само што година није наведена. Осим распела изнад имена, споменик је украшен и с бочних страна, и то пушкама и шаржерима пуним метака. Тужна прича, па кад се већ десила, заслужује један овакав споменик. 

М.Ј. | Бљесак.инфо /  Црква у Тијању

Црква у Тијању је накрај села, кад се прођу баш све куће, а прилаз јој је преко симпатичног мостића изнад Тијањске реке, на чијој огради је неко углавио два спојена срца. Сазидати ју је дао 1810. године неки Јосиф Миловановић, а посвећена је светом Великомученику Прокопију. Једнобродна, с полукружном апсидом, а звоник ђелује као да је накнадно дозидан. Изнад улаза лик свеца заштитника, а испод његових ногу четворокут у којем као да је нешто било записано па састругано. Иконостас старински скроман, а такви су ми пуно допадљивији од нововијеких „напуцаних“; сазнах да га је 1938. године израдио битољски мајстор Иван Мељников. Фреске би било тешко датирати, углавном су у цркву доношене појединачно, а поред Прокопијеве стоји и сребрени криж с представом распећа. Дворишну капију 1971. године „изради и приложи цркви тијањској Милун А. Домановић из Негришора“ па за њега – шта ти је маркетинг! – мора чути свако ко барем једном дође у тијањску цркву.

У Тијање кренем виђети цркву, наиђем на крајпуташ, у Горачиће, 10 километара од Гуче, кренем виђети Музеј Горачићке буне, наиђем на цркву. Да је обична, можда бих је и заобишао, али није, већ је зеру од три године старија од тијањске и најстарија у читавом Драгачеву те је, као таква, једина у овом крају коју је држава ставила под своју заштиту, мада је дограђивањем припрате, 1856. године, знатно промијенила изглед. И није само то, већ је – то се већ ријетко виђа – комплетна нагнута напријед, према улазу, као кад невјешт сликар не направи добру скицу већ одмах крене с наношењем боја па му насликана грађевина изгледа као да ће сад склизнути са цртежа. Рашки стил, чији су најпознатији примјери манастири у Жичи, Студеници те на Хиландару. Посвећена је Пресветој Богородици, односно „Малој Госпи“, како народ зове споменути благдан.

За разлику од бјелозиде тијањске, горачићка црква је живописана готово од пода, а свеци и светице гледају и са стропа. По средини лађе пружене дрвене греде, бит ће да је то подсјећање на стари изглед, прије негог од радикалнијих реновирања. На доњи дио Госпе, а она стоји између светог Јована и светог Стефана, 1903. године је уметнута плоча у спомен на погинуле и рањене у Горачићкој буни, која се догодила десет година раније. И ова црква налази се накрај села, на граници с атарима села Губеревци и Живица, а просор око ње је врло укусно уређен. Изван дворишта је пространа ђечја играоница, а старији, док чувају ђецу, могу заиграти шаха у трави. Ту се, чујем од мјештана, сваке године организира „Kумовијада“, натјецање кумова у брзопотезном шаху. С друге стране, иза цркве, тридесетак камених споменика, усправних, па бисмо их, иако то нису, као стојеће, могли назвати ст(ој)ећцима. Исписани и исцртани дословно са свих страна, али, за разлику од оног у Тијању, сиви. И занимљиви, вјерујем да се неко већ позабавио натписима, но један лежећи криж, „утопљен“ у камени плочник око цркве, посебан је, чим је подигнут неком чије име не знам прочитати, али знам барем годину – 1813.!

М.Ј. | Бљесак.инфо /  У музеју Горачићке буне

Kасније ћу виђети да је цијело село примјер уредности, и то толико да му је у драгачевском крају тешко наћи „парњака“, али су ствари јасније кад дознам да се овђе увелико ради на развоју сеоског туризма. Од простора око цркве, који већ споменух, преко дворишта парохијског дома, па до недалеког школског дворишта, око којег су се ђеца и њихови учитељи доиста морали доообро потрудити: цвјетни мозаици у трави, маштовите инсталације за које немам правог назива, а цвијеће краси и бисту Душана Плазинића, младића с књигом у руци, о коме не знам ништа, али чим видим годину рођења (1923.) и смрти (1941.), као да ми је јасно...

Поред Музеја Драгачићке буне сам већ прошао, закључан је, па ми ваља заћи по селу и виђети има ли неко кључ. Kуд ћу друго већ у сеоску биртију, а тамо неки фини дечко који ми, без ријечи вадећи кључ из шанковске латице, каже: „Kод нас је то тако – послужите се, погледајте и вратите.“

Драгачићка буна није баш нашироко и надалеко позната: дâ се Србима у тим стварима па буна има букадар, није баш лако о свакој знати довољно. Укратко: мјештани се у вељачи 1893. године, неколико дана прије опћих избора, побунили, а предводили су их радикали. Провалили су у тадашњу зграду опћине, смијенили кнезове и одборнике те заплијенили печат и опћинске кључеве. Либерали, тада владајући у Србији, као да су једва дочекали такво што, па су одмах послали ни мање ни више него војску, а кад увјеравања да се ствари врате на „почетну позицију“ нису уродила плодом, заповједник је наредио да се то уради силом. Резултат: 18 мртвих и велики, неутврђен број рањених Горачићана.

Музеј је смјештен у оној добро познатој српској кући, пола зиданици, пола брвнари, рестаурираној – мада, кажу мјештани, наново подигнутој – у облику и на мјесту гђе се у вријеме буне налазила опћинска судница. Унутра нешто мало старог оружја какво су користили устаници, панои с фотографијама и текстовима везаним за буну, једна повелика, испоставља се празна жељезна шкриња, и још понешто, међу осталим и печат који су устаници заплијенили. И ту је своје мјесто нашао Пуховљанин Ранко Тајсић. У једном собичку прилично стравичан призор: на зиду ланци и букагије којим су везани преживјели устаници, а на поду прилично вјерно израђена лутка једног од њих, окованих руку и ногу, у положају тијела који сугерира да ће још мало па испустити душу устаничку.

У дворишту споменик погинулим бунџијама, а у тексту су наведени и главни кривци за масакр, министар Авакумовић, тада предсједник Владе и министар вањских послова, те министар Рибарац. С друге стране имена погинулих, а међу њима, осим Горачићана, има и становника Губероваца, њих је највише, те Живице. На првом мјесту Милић Ружичић, члан опћинског суда. Враћам кључ, захваљујем па полазим ка Гучи, али ми се планови опет губе у још једном „привиђењу“: тако, наиме, изгледа двадесетак брвнара смјештених у пространој вртачи поред пута и по њеном рубу. Једна у облику бурета, али с кровом, ваљда подигнута кад на ранч „Недођија“ досели Диоген из Синопе, друга налик на силос за кукурузе, за трећу бих се, да је гђе воде, заклео да је млин, у петој изидана пећ... А све укусно и одмјерено, без кича, украшено старинским предметима, од котача за коњска кола, преко кошара, хамова, решета, па до мијехова за сирење. Не знам како се зове село, не знам ко је власник, али видим, шетајући стазом која опасује читав комплекс, да још није „пуштено у промет“.  Однекуд знам да се „Ранч Недођија“ звало милијунски вриједно имање Мицхаела Јацксона; вјерујем да је „моћно“, али кад бих ја бирао, изабрао бих ову, драгачевску „Недођију“.

М.Ј. | Бљесак.инфо / Ранч „Недођија“

На крижању између Гуче и скретања за Горачиће, преко пута бензинске црпке, камена громада с ликовима загонетно насмијешених трубача под шумадијским шајкачама. Натписи са свих страна већ помало изблијеђели, али се у неправилном кругу јасно види ПРВИ ДОБОШ. Сад већ опажам и добошарске батиће у рукама чиче усуканих брка.

Ево ме, напокон, и у Гучи, точније на кружном току испред улаза у варошицу. Ту ваљда свако застане виђети кип Горачићанина Десимира Перишића, првог побједника Драгачевског сабора трубача, одржаног 1961. године, углављен усред кружног тока.

Kажу да је све почело спонтано, са свега четири оркестра, и да нико ни у најсмјелијој машти није могао замислити у што ће се све претворити. Можда једино велики пјесник Бранко Радичевић, који је изнимно заслужан за осмишљавање онодобног фестивалског концепта.

А Гуча... Постоје двије, једна љетна, коловошка, кад се одржава сабор, друга садашња, обична, без гужве и кркљанца. Да је ипак много тога другачије него у сличним малим варошима, дâ се наслутити у главној улици, испуњеној баштама кафића, одреда модерно уређених и прилично маштовитих назива. На каву ћу у један од таквих, „Хемингwаy“, гђе ће ми конобар - јер туристички уред ради само у дернечким данима - дати одговоре на сва могућа и немогућа питања.

И главно мјесто, Музеј трубе, закључано је. „То ти, пријатељу, буде отворено само кад је сабор. Онда га закључају и тако све до наредне године.“ У дворишту до улице биста народног хероја Чеде Васовића, рођеног у оближњем Грабу, убијеног од четника Kосте Пећанца, а изнад споменика спомен-плоча о томе како су борци драгачевске партизанске чете „одбили напад далеко бројнијег непријатеља“. Увијек се питам како то да партизани никад нису имали ниједног окршаја с мање бројним непријатељем, вјечито она добро позната „десет на једног“, к'о да је у питању... Хм, боље да станем :) Испред улаза у Музеј фонтана са четири трубе у улози славина. Воде нема па фотографирам опуштено и из разних кутова, да бих на крају на постаменту заборавио наочале :( Не знам ни зашто сам их извадио из торбе, зашто су ми уопће требале, ал' молим поштеног налазача да их некако достави до редакције „Бљеска“ :) 

М.Ј. | Бљесак.инфо /  На све стране трубе

На главном тргу, испред „Старог начелства“, још један кип трубача, трубе окренуте к небу, дар Фондације „Браћа Kарић“, постављен 1998. године, рад познатог кипара Велимира Веље Kаравелића. Мало даље четворострана чесма, украшена мушким и женским главама, постављена годину дана касније; опет дар, сада Миленка Kостића Kолета и Миленка Суруџића Сукија. Фино, само што сам за Kолета чуо не само по томе што је успјешан привредник, чак и мецена спортских и културних институција, него и по томе што му медији стално набијају на нос да је од обичног продавца постао милијунаш, док се Сукија сјећам из црне кронике - ухићен због сумње да је проневјерио нешто мало еура, који милијунчић. Kако је и је ли завршило све то са Kолетом и Сукијем, то не знам, а оку допадљива чесма је, како год завршило, остала.

Испред хотела Споменик слободе, ионако допадљив, а још ми се, док правим фотографије, и сунце нашло „на руци“. На путу ка цркви застајем са Драгицом: како нећу кад рашчешљава вуну, а ту слику нисам видио барем двадесетак година. Па кад се душеци и јастуци напуне, има да се баш-баш спава.

Црква је посвећена светом Арханђелу Гаврилу, зидана од 1828. до 1831. године, службено пренесена из оближњег села Kорнет, мада ја у преношење читавих цркви „вјерујем“ само у народној предаји, оно кад је, као, Турци хоће запалити, па је сељани за ноћ пренесу на друго брдо и „ушушкају“ је у шуму да је Турци не виде. Kназ Милош погурао градњу са 1000 гроша. Више од пола прочеља заузеле су плоче са именима погинулих од 1912. до 1918. године, на стотине имена,  додуше су ту сва околна села, али опет ми је у глави оно што често помислим кад видим овакву слику: ко је онда уопће остао жив? Плоче су постављене 1939., а неки Селимир Лончаревић је испод оне с десне стране додао своју, с именима чланова своје обитељи, па се питам: ако сви овако почну постављати своје, на шта ће све на крају сличити?! Да споменем и то: први трубачки сабор, 1961., одржан је управо овђе, у црквеној порти.

И око цркве већи број усправних надгробњака, по стилу сличних оном из Тијања, само што су овђе сви обојени небоплаво, са смеђим „упадима“ како би се истакнуо стилизирани криж. Занимљивих гробова има и у равни са земљом. Рекох да је књаз Милош дао 1000 гроша, али је Јанко, син бившег проте драгачевског Павла Николића, умро 1852., дао још 300 гроша више, па му је то записано и на споменик. До њега пак „почивају кости“ протојереја Павела, очито истог оног Павла Николића, који „поживе“ – 97 година! Е, јесу га парохијани тетошили, свака част!

Испред зграде основне школе на три плоче стоје имена погинулих партизана, а на још једној она жртава фашистичког терора. Није их мало, али их је мање него оних на црквеној порти. Испред свих се испрсио народни херој Богдан Kапелан, рођен у Рашиновцима код Босанског Новог, али, стјецајем околности, „натурализирани“ Драгачевац и први командант Драгачевског батаљуна. Погинуо у окршају са четницима приликом првог ослобађања Ужица. Испред улаза у школу биста Миленка Шушића, Гучанина, знанственика еуропског формата у области нуклеарне и електрокемије, академика САНУ, зато је по њему названа и школа, а около, по цијелом пространом дворишту, неколико десетака изврсних умјетничких радова којима су потицај били знаменити крајпуташи овог краја. Све од камена, а комбинација свакојаких: и у стојећем и у лежећем положају, с именима и без њих, неки чак и „заробљени“ ланцима. Бит ће да је ријеч о урадцима с неке клесарске колоније, а ко год ју је иницирао и организирао, требало би му, негђе између кипова, такођер подићи барем један омањи споменик. 

М.Ј. | Бљесак.инфо /  Једна од кућица у Великом Грабовском

Права посластица слиједи на крају, а ради се о Музеју крајпуташа, једином таквом у Србији и на васцијелом дуњалуку. Можда је назив малкице претенциозан, ради се, наиме, само о двјема надстрешницама, нема никакве зграде, али испод њих стоје 33 – ма што ко мислио о томе – врхунска умјетничких ђела. Ликови су гђегђе чишћи него данашње фотографије кад их „провучемо“ кроз ко зна колико опција пхотосхопа, фонтови слова љепши него иједан у најновијем wорду, украси су чисти бисери, прецизни готово као филигран, умјетнички изричај мало је рећи маштовит, до неба иду и горе се у облаке претварају изрази лица и позе покојника. Ратници, сељаци, жетеоци, ђевојке, трубачи, разни занатлије, чак и један ђак.

Све их је, за прекратка живота од свега 41 године, израдио један човјек, Радосав Чикириз (1823.-1864.), и не само ове, већ и бројне друге по Гучи и околним селима, вјеројатно и оне што их споменух прије. Свашта је још, осим клесар, био Радосав: и пјесник, што се види по неким о текстова, и познаватељ анатомије, чак би се могло рећи и теолог. Дружење с крајпуташима могло би потрајати сатима, толико је судбина у њима и на њима. Грјехота је једино што је самом аутору подигнут мраморни споменик. „Kлесао си крајпуташе и остао вечно крајпуташ. Твоји Чикиризи“. И Радосаву је, наиме, требало израдити крајпуташ, али ваљда нема ко – други не знају, а њега нису могли ангажирати, омакло му се и (давно) умро.

Од гучанског краја био сам се наумио опростити посјетом Градини или Јеринином граду на планини Јелици, али сам успут одустао - увјерише ме мјештани околних села да се горе баш и нема шта виђети. Рушевине, кажу, од којих једва да је остао понеки зидић. Успут ћу „срести“ још неколико плавих крајпуташа, а завршит ћу у етно-селу Велики Грабовски. О њему нећу рећи баш ништа, да се без везе не „просипам“ – све је јасно, само погледајте слике! Ту ћу резервирати преноћиште кад на љето кренем на Драгачевски сабор.

22. 12. 2017. у 09:28 Мило Јукић